1

1
храбри штампар зока у епизоди

зла трешња

једнога дана, једнога сасвим обичног дана док је храбри штампар зока под одрином ковао љуту сабљу, на главу му паде трешња
– шта је с тобом, на мене си нашла да падаш? знаш ли ти ко сам ја?
– знам, ти си храбри штампар зока! а знаш ли ти ко сам ја?
– ти си зла трешња.
крупан кадар. гледају се скоро минут, очи у очи.
а онда је храбри штампар зока савладао злу трешњу. када је стигао кући, стара мајка га упита
– сине зоко, моје црно око, јеси ли данас учинио неко добро дјело?
– јесам мајко, савладао сам злу трешњу.
– браво сине!

ватрено крштење

 

  • идемо.

дубоко уздахну, на брзину још једном провјери опрему, откочи пушку и крете ка црвеним крововима који су се назирали кроз крошње онижег растиња. ово му је прва акција, „ватрено крштење“, морао је да по сваку цјену провјери од чега је саздан, колико је правог мушкарца у њему и да ли је кукавица? то није могао без ваљаног искушења, и зато је сад овдје те са пушком у руци иде ка селу које држе непријатељи. срце му је толико јако ударало да га је осјећао у грлу. трудио се да остане присебан, односно бар да изгледа миран, да има такозвани кулерски изглед и да тако потврди епитет градског мангупа на који је био посебно поносан. ишло се полако и опрезно, при сваком преласку преко сувозида очекивао је да зачује пуцњаву:

  • саће.

тешка страховито напета тишина, до крајње границе издрживости је притискала његов нервни систем. свиће. јутарње црвенило се просу пољем, паде на крошње, кровове, камење и људе. никада зора није свитала тако црвена и тако претећи тиха, никада се природа није оволико утишала, и никада… тада закукуриче пјевац, истовремено груну из тенка, забректаше пушке, прозвиждаше први меци око његове главе. тада схвати да је далеко од било којег ваљнаог заклона те паде иза једног камена, недовољно великог да заклони његово тијело. звиждало му је око ушију, прштало је рикошетирано камење, а меци су око њега подизали мање грумене земље. осјети  да му крче цријева, да стомак попушта:

  • господе! само да се не усерем! ако треба да гинем… нека! али… не… никако ова срамота! по хиљаду те пута молим!

прасну и минобацачка граната малог калибра, комади земље и камена падоше по њему.

  • само да се не усерем! понови још једном, овај пут гласно. ништа друго му није падало на памет, живот је постао неважан, сву свијест је погрузио у цријева и желудац.
  • молим те ко бога! само да се не усерем!

неким чудом, метак га није хтјео. тад загрми артиљерија, црепови попуцаше, паде једна кућа, зачуше се јауци. преста пуцњаве. другови кренуше напред. крену и он. на ливади иза села угледа неколико војника како бјеже, али не запуца. није хтјео да убије. дошао је овдје чврсто рјешен да не убија

  • па ког врага тражиш на фронту ако нећеш да пуцаш? упита сам себе. претрчи до прве куће, удари врата ногом и улети унутра. кућа је била празна, у шпорету је горила ватра, на шпорту џезва, у џезви кува вода. он скину гаће и испусти садржај цријева на сред кухиње.

када су се вратили са фронта народ их је дочекао као хероје и спасиоце. нису му пријале похвале ни тапшање по раменима, али је ипак био задовољан, није се усрао.

до краја рата није пропустио ни један терен, и сваки пут би се када запуца молио богу на исти начин:

  • господе молим те, само да се не усерем.

данас готово тридесет година послије рата сјетих се ове приче и схватих да сам познавао једног од најхрабријих људи на балкану,  огромне храбрости и слаба стомака.

родило

сунчано јутро.
празник.
на тргу нема никога,
осим старице која
продаје трешње.

данас је почео рат.

мушкарци су отишли на границу,
жене и дјеца у склоништа.

старица је, упркос хроничном болу у зглобовима,
била срећна.
ове је годне родило
као никада до сад.

фолија

ево срећо направ’ла ти мате „сендвић“, да имаш „запут“. и немој га одма појести дуг је дан, него кад огладниш. фолију не бацај, скупа је ко светог петра кајгана. сложи је овако, па овако па у џеп.мало пара метни у један, а мало у други џеп. не морају ти сви знати колко имаш. и немој увје бити први у будалекању него полако, умјерено.
слуша сам једну матер како спрема свог сина на пут, на неку „утакницу“. шта матер зна шта је хулиган и навијач?није мучена имала појма да је мали мало пораста и почо се шибати са њевима, разбијати прозоре на возу и гађати народну милицију камењем из прикрајка.није мучена имала појма…
а фолију је вратио. спаковану баш онако како му је рекла. тајна је то вел`ка.

празнина

 

некада је постојао бол,

не постојала, већ постојао,

снажан мушки бол

који поробљава душу

и деградира човјека,

све до неживота.

 

и тек кад је бол постао сјена,

неживот је почињао да бива живот.

 

и не боли више.

ни лаж,

ни превара,

ни то што су моји жути пријатељи

постали плави,

а плави црвени,

а црвени зелени.

 

не боли

ни гузица на рамену,

ни издаја, ни превјера,

ни продаја, ни подаја.

 

не боли,

јер сам на себи упознао

све људске слабости,

а оно што препознаш,

то ако си човјек,

можеш и да разумијеш.

 

не боли

јер сјена и не може да боли,

она је не-биће,

а не-биће је само

негација бића,

оно нема способност

да утиче на живот,

осим ако се сами не сагласимо

са њом.

 

не боли ме више рат.

и он је сјена, не-биће,

не боле губици,

порази,

ни ђон образи.

 

све је сјена,

а сјена не боли,

ако јој то не дозволите,

зар не?

 

не боли више

пир побједника

на гробљу поражених,

па зар то није сва историја

људског рода?

пир побједника

на гробљу поражених,

и туга костију,

и туга оних

који кости траже.

 

све је сјена,

а сјена не боли

ако јој то не дозволите.

 

боли…

нешта  друго…

празне улице,

јер по њима не газе више

ни побједници, ни поражени.

само сјене,

а оне не боле,

ако им то не дозвлите зар не?

 

празне ме стазе

мог одрастања боле.

ход по камену

 

уз брдо брањала, камење рондала
док је благо водала,
устајала, љегала,
копала, орала, косила
и вучије носила.
и кад је ратовала
и кад је бол боловала
и кад је тугом тужила,
своје је служила.
кратко је
малим корацима кроз живот ходила,
бројну дјецу изродила
јањад ојањила
и прасад опрасила.
а кад је задњи крув испекла,
само је сјела и рекла:
сањала сам дјецо
на ливади
хиљаде људи како
у бјелим кошуљама
машу врбовим гранама,
веле вријеме је…
и да се спремим,
зову ме да им љеба мјесим.
затим је пољубила унука
у чело
и легла
да више не устане.