шта има да се се завршила туристичка сезона? колико јуче град је био пун, сунце је гријало камене улице, изнад којих је попут застава лепршао бјели веш. са сваког квадратног метра у граду живот је пјевао оду радости. кораци жамор, живост на пијаци, пуне кафане и лако обучен свијет, вриска дјеце на плажи и возачи што узалудно траже паркинг, само су неке од слика благословеног љета, те локалне светиње над светињама. и сунце, пуно сунца у дугим данима.
али љето не траје вјечно.
ево, скратио се дан и већ је окренуло на југо, (куд прије?) па звижди између кућа, завлачи се у портуне и дворишта, лупа на врата и прозоре, и попут неке алаве немани, носи све пред собом. вино почиње да се мути, пршути црвају, а људски мозак се лагано претвара у мемљиву масу или у бољем случају – пуцолу. немаш гдје ни робу сушити, питари са чуваркућом и цвјећем се уносе у куће, а дјеца не пуштају напоље. намножиле се муве. у граду који је до јуче бројао пар пута више становника, на улици једва да можеш неког срести, а и тај кога сретнеш жури да се склони у какву завјетрину. ако се, не дај боже, деси да се поклопе јужина и пун мјесец, тада ни најбоља терапија не помаже, први пуцају они са дијагнозом. тада лунатици стоје по ћошковима ко зомбији и зуре у празно, или пак вуку прстом по зиду чудећи се што прст не оставља линију иза себе. не пије се, тад се наљева до бесвјести. вјетар односи пјесму, далеко негдје иза брда, нико и не хвата терцу, исона нигдје, ни за љек.
најстрашније од свега јесте то што вам је у погледу само покрет. ништа не мирује, море се усковитлало па пјени, у гранама шутка, шкуре лупкају о зидове, испод прагова звижди. вјетар носи лишће и кесе. а и небо је некако шућмурасто, тмурно, да не кажем говнасто. нигдје љепе жене, једноставно речено, немате на чему одморити поглед. тада црв депресије улази у човјека и једе му џигерицу.
туриста не зна шта је јужина. он види само романтичне заласке сунца, једре швабице, добру храну, опуштен живот на одмору и наравно, вазда приступачне чехиње. тамну страну мјесеца виде само они који живе на мјесецу.
тако је ваљда и са људима. у сваком од нас понекад окрене на југо, односно заиграју зли дуси, замути се разум па уђе црв. једино су становници мјесеца у стању да укроте јужни вјетар. туристи ту нису од помоћи. једноставно, морате имати неког уз себе или ћете буру или сунце дочекати озбиљно повређени.
могуће је да то долази са годинама и губитком енергије, али што сам старији све је више туриста у мом окружењу. нестадоше негдје кротитељи јужних вјетрова, као да никад нису ни постојали, а било их је у мом животу, за добар укус и здраву мјеру, можда и превише.
постали смо туристи. ето то је.
*************************
на мјесецу драга и ја, стари провјерени лунатици. она мјеси колач, ја палим свјећу, изнад нас славска икона, гори кандило, око нас наши родитељи, бабе и ђедови. наши преци поју тропар. чекамо пријатеље браћу и сестре, све је спремно за добро дружење. миришу тамјан и печена јањетина. јужина нам ништа не може.
мало слово 