господ га није обдарио превеликом способношћу расуђивања. припрост, наиван, једноставан и незлобив у сведености тешко је склапао познанства. ни једном није успјео да вољно изађе ван оквира који му је задат рођењем карактером и генетиком, па је зато изгледало да му је од рођења суђено да буде сам. у прошлом животу радили смо у истој фирми. нисам га видио више од двадесет година и изненадих се када га препознах једног јутра у аутобусу. и док енглези по бонтону своје разговоре започињу са причом о времену, код нас крајишника је уобичајено да се пита оно наше:
– еси иша доље? ош се враћати?
вели да му је иза родитеља остало „нешто кућице“ у батаји и да тамо живи. ближи му се шездесета, није успјео да се ожени, мада је хтјео. стидљивост му је очито била и остала несавладива препрека, мучи га и данас у касним педесетим. говори ми смијући се да по цијели дан сједи сам у кући и дрка. и да се не мисли враћати доље, сведно му је „дрка овдје или дрка на жагровићу, врбнику или у плавну“.
пуно псује бога, током петнаест минута наше заједничке вожње, опсовао је дванест пута. (сваку такву псовку доживљавам као убод ножа по сред груди).
ево прође три дана од нашег кратког сусрета а земљак ми не излази из главе. из искуства знам да је једини начин да га пустим да иде својим путем тај да наш сусрет ставим на папир, јер ако то не учиним, моје мисли ће још дуго бити поробљене овим човјеком. само зато ово и пишем.
сви наши заједнички пријатељи рећи ће за њега да је добар човјек, (тај у животу мрава није згазио), „мореш му бајаме туцати на глави, неће ти ништа“, али, мислим се, зар је доброта то што је оличено у самодовољности која вијугајући кроз живот у широким луковима заобилази искушења? зар је доброта нечињење, макар оно било оличено као нечињење зла?
неке књиге којима вјерујем говоре да је зло – небиће, и да оно нема способност да ствара, оно се манифестује искључиво као негација оног што је добро, оног што има стваралачки потенцијал, оног што се изграђује, расте и множи. зло је дакле негација, оно руши и разграђује. ко нам је измакао столицу, побркао лончиће и замјенио тезе, па смо за добро прогласили нешто што је пуко нечињење, макар то било и нечињење зла? добар је онај који чини добро, зар не? за оног који не чини зло не би се могло рећи да је добар, прије би се за њега могло рећи да је онај који не чини зло и ништа више.
сјетих се да су ријеч срећа и ријеч сусрет некоћ, у старославенском језику имале исто значење. чему дакле све ово, ако нисмо вољни да идемо у сусрет једни другима, без обзира на анксиозност, депресију и ђаво ће га црни знати, каква још стања која притајено кутре дубоко у нама чекајући повољну прилику да искоче испод хаубе? нашто ће нам живот без сретења? човјек који је довољан самом себи, који није у стању изаћи из себе и поћи у сусрет другом човјеку, идеји, принципу или искушењу, није жив човјек. то је биће које се сахранило у себи самом, и није мој добри земљак неко ко се у овоме издваја, прича о сахрањивању себе у сопствене потребе је једна од најраспрострањенијих болести данашњице.
живимо у страху од грешке патње и боли, или у страху од лошег мишљења које би неко могао имати о нама. све док је тако ми немамо другог избора осим да вијугамо кроз, односно око живота. а то није добро. то никако није добро.
не чините зло док вам не досади
0 коментараОставите коментар
мало слово 